Čista Svest – Naša Prava Suština
U samoj srži našeg bića, ispod svih misli, emocija, identiteta i ponašanja, postoji nešto dublje, tiše, uvek prisutno – Čista Svest. To nije nešto što se stiče ili razvija – to je ono što jesmo. To je tlo iz kojeg niču svi naši doživljaji i identiteti, ali koje samo po sebi ostaje nepromenjeno i čisto, baš kao plavo nebo koje ostaje isto i kada je prekriveno oblacima.
Kada se dete rodi, ono jeste ta čista svest – bez imena, bez uverenja, bez identiteta. Prisustvo. Postojanje. Bliskost sa životom. U tom stanju prirodne celovitosti i nevinosti, dete spontano zrači stanjem koje se u vedanti naziva Sat-Čit-Ananda – stalna svesnost blaženstvo. To je njegova prirodna pozadina.
Ali, dete nema svest o sebi, još uvek nema svesnost da je svesno.
Kako dete odrasta i počinje da doživljava svet kroz interakcije s okolinom, javljaju se prvi “oblaci”. Traume, neprijatna i prijatna iskustva, poruke koje dobija od roditelja i društva – sve to počinje da ostavlja tragove. Na osnovu njih, dete pravi prve podele: “prijatno” i “neprijatno”, “dobro” i “loše”, i onu najvažniju: “ja” i “ne ja”, . Tu započinje proces identifikacije.
Podela na “ja” i “ne ja” je prva u nizu podela koja vodi do svih kasnijih podela. JA je prva misao oko koje počinjemo da gradimo svoj identitet i ona poslednja, koju treba da prevazidjemo kad se vraćamo izvoru.
Taj proces dovodi do formiranja ega – osećaja “ko sam ja” zasnovanog na interakciji sa spoljašnjim uslovima. A sve te identifikacije – odluke koje donosimo o sebi, uverenja koja usvajamo, vrednosti koje počinjemo da živimo – čine ono što nazivamo podsvest. Ego i podsvest su dve strane iste medalje: ego je subjektivni osećaj “ja sam to”, a podsvest je prostor u kojem se čuvaju sve te identifikacije.
Na tom mestu počinje naša psihološka i duhovna avantura. Zaboravljamo da smo plavo nebo i počinjemo da se poistovećujemo sa oblacima. Izgubivši kontakt sa sobom, ulazimo u nesvesno stanje u kojem nas oblikuju automatizmi, navike i obrasci ponašanja koje nismo svesno izabrali.
Frojd je rekao: “Dete je otac čoveka.” Do sedme godine već smo isprogramirani.
Međutim, put nazad postoji. Tehnike poput IPS-a (Individualni Proces Samospoznaje) pomažu da osvestimo te lažne identifikacije – da prepoznamo da nismo ono što smo naučili da jesmo. I bar na trenutak, možemo da se vratimo u ono što zaista jesmo: čista, svesna, blistava prisutnost. Ovog puta potpuno svesno i budno.
To je prvi korak ka slobodi.
Ego i Sklop Podsvesti
Nakon što se izgubi kontakt sa čistom svešću, čovek se počinje identifikovati sa onim što psihologija naziva podsvest. To je složen sistem unutar kojeg se nalazi čvrsta konstrukcija ega – ne kao istinsko “ja”, već kao skup mehanizama i identifikacija koje smo usvojili kako bismo preživeli, bili voljeni ili izbegli bol.
Odluke – Armatura Ega
Odluke koje donosimo – svesno ili nesvesno – temelj su na kojem ego gradi svoju strukturu. Naše sadašnje okolnosti nisu slučajne; one su rezultat odluka koje smo donosili u prošlosti.
Pomislite samo: da ste upisali drugu školu, odselili se u drugi grad, udali se za drugog muškarca – da li bi vaš život izgledao isto? Naravno da ne. Samo na trenutak zastanite… setite se neke ključne odluke u svom životu… i sada zamislite šta bi bilo da ste tada postupili drugačije. Gotovo pa nezamislivo, zar ne?
Ipak, svesne odluke su samo deo slike. Nesvesne odluke, koje donosimo često u stanjima bola ili krize, još dublje oblikuju našu stvarnost. Uzmimo primer žene (nazvaćemo je Marija) koja je u mladosti doživela teško poniženje. U tom trenutku, nesvesno je donela odluku:
„Nikada više neću dopustiti sebi da dospem u ovakvu situaciju.”
Kasnije, uz pomoć PEAT tehnike i TOP (Tehnika Osvešćenja Podsvesti) osvestila je ovu odluku i shvatila koliko je ona snažno uticala na ceo njen život. Ona nije zaboravila na događaj – zaboravila je na odluku koju je tada donela. A upravo ta odluka postala je temelj njenog budućeg ponašanja.
Identiteti – Lica koje nosimo
Nakon što donesemo odluku, svesno ili nesvesno, započinjemo izgradnju identiteta koji će tu odluku sprovoditi u delo. Prema Slavinskom, identitet je tačka gledišta plus cilj. To znači: Ko (ili kakva) ja treba da postanem da bih ostvarila ono što sam odlučila?
U Marijinom slučaju, ona je stvorila identitete povučene i oprezne osobe. Taj identitet joj je pomogao da ostane „sigurna“, ali ju je istovremeno udaljio od života, ljudi i prilika. Identitet nije ono što zaista jesmo – to je zaštitna maska koju nosimo kako bismo ispunili davno donetu odluku.
Uverenja – Zidovi podsvesti
Nakon identiteta, ego počinje da gradi uverenja koja će dodatno učvrstiti njegovu strukturu. Uverenje je misao u koju smo toliko uvereni da je uzimamo kao istinu – iako je ona zapravo samo perspektiva.
U Marijinom slučaju, da bi opravdala svoj novi identitet, stvorila je sledeća uverenja:
- „Svet je opasno mesto.“
- „Ljudi su surovi.“
- „Moram uvek biti oprezna.“
- „Bolje je zatvoriti se u sebe.“
Ta uverenja su postala filter kroz koji je posmatrala stvarnost. Iako nisu bila istinita u apsolutnom smislu, postala su njena istina. I ponašala se u skladu s njima – povlačila se, ćutala, izbegavala ljude.
Uverenja imaju snagu da oblikuju realnost. Pogledajte samo društvene mreže: dvoje ljudi se žestoko svađaju zbog različitih pogleda na svet. To nisu samo mišljenja – to su uverenja. I zbog njih, ljudi su “spremni da ginu”. često gube prijatelje, brakove, pa čak i živote.
Vrednosti – Naše lične svetinje
Na kraju ovog sklopa dolazimo do vrednosti – onoga što nam je zaista važno. To je ono za šta smo spremni da uložimo vreme, novac, pažnju, energiju. Nekom je to porodica. Drugom karijera. Trećem sloboda, duhovnost, umetnost. Nekome fudbal, nekome droga.
Svako od nas ima originalan sistem vrednosti, jedinstven kao otisak prsta. Ali taj sistem se menja tokom vremena – svaki događaj, svaka nova životna lekcija menja redosled naših prioriteta.
Kod Marije, posle traumatičnog iskustva, došlo je do pomeranja u vrednosnom sistemu:
- Spustila je vrednost otvorenosti, prijateljstva, druženja...
- Podigla je vrednost opreza i potrebe da se zastiti.
To je uticalo na sve: kako se ponaša, kako izgleda, kako govori. Njeno telo je govorilo „ne prilazi“, dok je duša čeznula za povezivanjem.
Predstava o Sebi – Ključna Slika Koja Upravlja Našim Životom
Kada sve prethodno sagledamo – odluke koje smo doneli, identitete koje smo izgradili, uverenja koja smo usvojili i vrednosti koje su nam postale važne – postaje jasno da se iz svega toga formira nešto mnogo dublje i uticajnije: naša predstava o sebi.
To nije samo misaoni koncept. To je unutrašnja slika, emocionalno nabijena i duboko ukorenjena, koja nam neprekidno šapuće:
„Ovo sam ja.”
Kako nastaje ta slika?
Predstava o sebi ne nastaje preko noći. Ona je rezultat hiljada malih doživljaja koje podsvest sabira i sklapa u jednu celinu – kao mozaik. Svaka odluka koju donesemo, svaka etiketa koju prihvatimo, svaka povreda koju ne obradimo, svaki kompliment koji odbacimo ili prigrlimo – sve to postaje deo slike koju imamo o sebi.
Ako se često osećamo slabi, nevoljeni ili nedovoljni, podsvest to beleži i počinje da nas oblikuje oko te slike. Ako, pak, donosimo odluke iz straha, iz njih proističu identiteti koji nas čine zatvorenim, opreznim, napetim. I sve to postaje deo našeg unutrašnjeg identiteta – slike o sebi koju svakodnevno potvrđujemo kroz ponašanje.
Marija iz našeg primera, nakon što je doživela poniženje, izgradila je sliku o sebi kao o osobi koja mora da se povuče i štiti. Ta slika je postala poput autopilota. Bez svesne namere, ona je kroz godine oblikovala njene izbore, odnose, govor tela, pa čak i očekivanja od života.
Zašto je ta slika toliko moćna?
Zato što ona određuje granice:
- šta verujemo da možemo,
- šta verujemo da zaslužujemo,
- i dokle smemo da se protegnemo u svojim snovima i postupcima.
Ako je ta slika ograničena, i naš život će to biti. Ako je ta slika iskrivljena, ni istina koju živimo neće biti jasna. Ako verujemo da nismo dovoljno dobri, podsvest će neprestano sabotirati svaki uspeh koji dolazi – jer on ne odgovara slici koju imamo o sebi.
I šta sad?
Dobra vest je da mi nismo ta slika. I možemo je menjati.
Kako? Tako što se, uz pomoć metoda kao što je PEAT i TOP, vraćamo korak po korak i osvešćujemo temelje te slike:
- koje smo odluke doneli?
- koji identitet smo tada usvojili?
- koja uverenja nas danas još uvek sputavaju?
- koje vrednosti više ne služe našem razvoju?
Kada sve to sagledamo iz nove perspektive, iz svesnosti, ta unutrašnja slika počinje da se menja. Ne odmah, ne preko noći – ali svaki put kada osvestimo jedan deo konstrukcije, jedan deo te slike postaje mekši, istinitiji, slobodniji.
I onda se, kao kada se oblaci razidju, ponovo ukazuje ono što nikada nije nestalo: naša prava suština – čista svest, slobodna od slika, slobodna od straha.
Sadržaji Svesti – Misli, Emocije, Slike, Telesne senzacije
Šta je starije: kokoška ili jaje?
Na dijagramu ste primetili da se Čista Svest nalazi u osnovi svega. Iznad nje je Podsvest, zatim Misli i Emocije, pa na kraju Ponašanja i Akcije. Ovaj raspored ima svoju logiku: deluje kao da sadržaji jednostavno izviru iz dubine. Međutim, kada pažljivije pogledamo, shvatamo da proces ide u oba smera.
Jer dok čista svest sve to posmatra, naši zaključci, odluke i predstave o sebi prvo oblikuju podsvest, a onda podsvest – u kontaktu sa stvarnošću – stvara misli i emocije. Tako se zatvara krug: od utisaka do reakcija, od prošlosti do sadašnjeg trenutka.
Sadržaji svesti – četiri pojavna oblika
Ako bismo sada mogli da otvorimo i razgledamo šta se sve nalazi unutar naše svesti, naišli bismo – vrlo verovatno – na haos. Ali ako bismo pokušali da uvedemo red u taj haos, primetili bismo da se sve što se pojavljuje u našoj svesti može svesti na četiri osnovna oblika:
- Telesne senzacije
- Emocije
- Misli
- Unutrašnje slike
Bez obzira koliko duboko kopali, nećemo pronaći peti oblik. Sve što osećamo, doživljavamo i opažamo unutar sebe uvek je neka kombinacija ova četiri.
A ono što ih sve povezuje – ono što ih „doživljava“ – jeste Svest sama. Ona je taj „peti element“ – tihi svedok koji ne učestvuje, ali bez kojeg ništa ne bi bilo moguće.
Veza sa starim učenjima
Ova podela u velikoj meri odgovara i drevnoj hermetičkoj filozofiji o četiri elementa:
- Zemlja – telo i telesne senzacije
- Voda – emocije
- Vazduh – misli
- Vatra – slike (jer slike uvek nosimo kao svetlosne tragove, kao plamene vizije)
Zanimljivo je i poređenje sa modelom materija – energija – prostor – vreme (MEVP):
- Telo = materija
- Emocije = energija
- Misli = prostor u kojem se javljaju
- Slike = vremenska dimenzija – jer bez vremena, gledali bismo jednu jedinu, zamrznutu sliku bez kretanja
Kako to izgleda u svakodnevnom životu?
U praksi, svaki trenutak naše svakodnevice je jedna dinamična slika, koja se neprekidno menja. Mi gledamo spoljni svet, vidimo slike, a podsvest ih tumači i reaguje.
Na osnovu onoga što već nosimo u podsvesti, javljaju se misli – koje opet služe kao okidači za pojavu emocija. Emocije su kao unutrašnje oznake: daju značenje stvarima – da li je nešto za nas dobro ili loše, prijatno ili neprijatno, poželjno ili opasno.
U skladu s tim, mi težimo da uživamo u lepim slikama i mislima, a da potisnemo ono što je neprijatno. I gde to završava? U telu.
Telo kao krajnja stanica
Telo je naš glavni instrument i uživanja i potiskivanja. U mojoj praksi često srećem ljude koji gotovo da nisu svesni svojih emocija – ne zato što ih nemaju, već zato što ih guraju u telo.
Na primer, umesto tuge – osećaj knedle u grlu. Umesto straha – napetost u stomaku. Umesto besa – krutost u vilici ili ramenima.
Vremenom, ta potisnuta emocionalna energija postaje fizički sadržaj. Nastaju psihosomatski simptomi, a često i stvarne telesne promene. Telo govori ono što um ne želi da čuje.
