Prosvetljenje uklanja strah od smrti zauvek?

Pre više od 35 godina prvi put sam čuo rečenicu iz naslova. Namerno sam iza nje stavio znak pitanja, jer želim da pričajuci priču iz svog života pokušam da dam odgovor da li to jeste ili nije tako. Za nestrpljive, daću odgovor pre priče: I jeste i nije. A kako jeste i kako nije saznaćete ako pročitate.

Od svoje 30-te do 33-će godine života patio sam od anksioznosti. Tačno na moj 30-ti rodjendan imao sam prvi, a ujedno i najjači, napad panike u svom životu. Tog jutra osećao sam se veoma slabo. Posle doručka vratio sam se u kancelariju pre kolega. Bio sam sam, samcit, kad me je obuzeo osećaj da umirem. Uz taj osećaj, preplavio me je takav užas koji rečima ne može da se opiše. Grčevito sam se uhvatio za ivicu stola, stegao je svom svojom snagom, ali snage nije bilo. Nestajao sam. Kao da sam napuštao telo.

Kad se na vratima pojavio kolega, zavapio sam: “Vodi me u hitnu. Brzo”! Uhvatio sam ga za ruku i stegao tako jako da je zaječao od bola: “Čovece, slomićes mi ruku”! Sećam se da mi je tada proletelo kroz um da nisam stvarno slab kako mi se činilo. Ali užas je i dalje dolazio u talasima. Činilo mi se, sve jačim i jačim.

Brzo su se organizovali, otpremili me do ambulante. Sećam se njihovih uspaničenih lica. Moja panika je prešla i na njih. Smirila me je konjska doza sedativa.

To je bio moj prvi susret sa užasom smrti. Bilo ih je još puno, tokom te tri preduge godine, ali sam naučio nekako da se nosim s njima, pa nisu bili tako jaki kao onaj prvi. Koji bi na fakultetu za strah dobio čistu desetku.

Elem, jednog dana, davne 1993-će dobijem pismo Zivorada Mihajlovica Slavinskog. On je imao moju adresu jer sam pre toga kupio nekoliko knjiga od njega. Nudio je tehniku kojom bih, po njegovim rečima, mogao da se oslobodim svake neželjene emocije za nepun minut. Uključujuci i strah.

Prijavio sam se za seminar trčeci do telefona.

Tehnika je imala zvučno ime: Ekskalibur. Tokom seminara otkrio sam uzrok moje anksioznosti. I bilo mi je mnogo lakše. Ipak, trebalo mi je jos 3 meseca svakodnevnog, samostalnog rada da anksioznost dovedem do nekih 10 posto prvobitne snage.

Najzad sam mogao da ponovo počnem da živim. Postavio sam sebi nove ciljeve i ubrzo krenuo novim putevima. Započeo novi posao. Nekoliko godina živeo na relaciji Srbija – Grčka. Anksioznost sam zaboravio. Naučio jos jednu novu tehniku Slavinskog – Aspekiku.

Svaki Aspektika proces je jedno malo, plitko prosvetljenje. Za nekoliko minuta dodjete do onoga sto budisti smatraju suštinom postojanja – do Praznine. Ali kada ovu tehniku radite svakodnevno ta mala, plitka prosvetljenja, prerastu u jedno VELIKO, koje se, ničim najavljeno, desi IZNENADA. Protrese vas od glave do pete. I traje.

Više nemate ona važna pitanja koja su vas nekada mučila: o smislu postojanja, ko sam ja, zašto sam ovde…. sve teče samo od sebe.

Smrt postaje “kategorija sa nižeg ontološkog nivoa”, kako reče jedan mudrac. Važne su vam stvari koje se dogadjaju SADA. Zašto biste brinuli zbog toga sto će vase telo jednog dana otići pod zemlju, kad znate da ste besmrtni.

Tako sam, skoro 30 godina, hodao kroz život potpuno oslobodjen straha od smrti.

Ipak, došao je period kada sam morao da ponovo preispitam svoj odnos prema smrti. Tokom samrtnih muka moje majke u mene se uvukla neka hronična nelagodnost. Majka je umrla, a nelagodnost je ostala. Uklonim tu nelagodnost nekom od PEAT tehnika, ali ona se vec sutradan ponovo javi.

To je trajalo nekih godinu dana. Morao sam duboko da zaronim u sebe i da se suočim sa starim strahovima, koje sam celih 30 godina smatrao prevazidjenim. U biblioteci sam našao knjigu “Strah od smrti” našeg poznatog psihijatra i psihoanaliticara Ljubomira Erića. Zaronio sam u tu knjigu sa namerom da osvetlim fenomen smrti sa svih strana.

Oslobodio me je uvid koji je došao spontano dok sam sa jednim prijateljem razgovarao o svom problemu. Dok sam mu pričao: “Ja uklonim tu nelagodnost PEAT-om, ali ona se vec sutradan ponovo javi”, shvatio sam zašto je to tako.

Kada uklonim taj strah tehnikom, ja ulazim u stanje jednosti, gde smrt stvarno postaje “kategorija sa nižeg ontološkog nivoa”. Kad se vratim u svet dualnosti, ona se vraća u puno postojanje. Zašto bih se ja brinuo oko nečega što postoji samo u ovom našem relativnom svetu?

Taj uvid me je oslobodio. Nelagodnost je nestala, i do trenutka kad ovo pišem, nije se ponovo pojavila.

Zanimljivo je da je do svojevrsnog “dokaza” o besmrtnosti duše došao nepopravljivi ateista Zigmund Frojd. U jednom svom eseju on kaže: (citiram)

“Pripadnici psihoanalitičke škole su otkrili da niko od nas ne veruje u svoju sopstvenu smrt. Duboko u nesvesnom, svako od nas je ubedjen u sopstvenu besmrtnost”.

Verovali ili ne, ovo je aksiom. Niko ne raspravlja na tu temu, niko ne pokušava da je opovrgne. To je jednostavno – činjenica.

Psihoanalitičari ovo objašnjavaju time što je u nesvesnom svake individue svest o nesmrtnosti nastala pre nego sto se pojavila svest o smrti, pa valjda tako, kao starija ima vecu moć. OK, ali kako onda psihoanalitičari objašnjavaju to da svest o smrtnosti nije ostavila nikakav trag u nesvesnom, iako smo je svi iskusili već pre desete godine života? Ne verujem da imaju odgovor na ovo.

Ni ateisti ne veruju u svoju smrt. Pitao sam jednog: “Kako ti kao ateista izlaziš na kraj sa činjenicom da će, sve to što sada radiš, smrt jednog dana da izbriše”? Odgovorio je: “Kad dodje taj čas, snaći ću se nekako!” Kako brate da se snadjes kad te nema?

Čitajuci gornji citat Frojda i sam sam se zapitao zašto smo svi mi tako duboko uvereni u sopstvenu nesmrtnost. Odgovor mi je dosao spontano:

SVEST ZNA DA JE BESMRTNA!