Snežana Pešić voli da piše i to jako lepo radi. Evo nekoliko njenih iskustava vezanih za PEAT metodu. Postavljam tekstove po redosledu kako mi ih je slala. Moje komentare san dao u zagradama.
Noćas sam isprobala univerzalni proces kod nesanice. Nisam mogla da zaspim i osećala sam lupanje srca. Počela sam da analiziram šta je uzrok tome i onda sam se setila Ljubinkovog saveta da to ne radim, da to nije bitno već da obratim pažnju na emocije.
Odlučila sam da u momentu probam da li će mi Uni proces pomoći da zaspim.Bilo je neke blage nelagodnosti. Odradila sam sve i na kraju sam obratila pažnju da li je nešto ostalo od simptoma. Nije više bilo te nelagodnosti ali je srce i dalje lupalo mada, dosta manje. Smatrala sam da proces nije uspeo.
Onda sam rekla-pa dobro, ipak ću ja pokušati da zaspim. Zažmurila sam i za nepun minut srce se samo u trenutku smirilo i ja sam ubrzo zaspala.
(Zašto je srce i dalje lupalo iako je emotivni naboj uklonjen? Telo je inertnije od svesti, treba mu više vremena da „shvati“ da je sve u redu i da sme da promeni „ponašanje“. Npr. Ako osećate bes zbog nečega što vam se dogodilo i zbog tog besa pocrvenite u licu, PEAT proces koji uradite ukloniće vam bes, ali će crvenilo ostati još neko vreme. To ne važi samo za PEAT procese, vec predstavlja opštevažeće pravilo. Npr. mozgu treba 15 minuta da shvati da ste vi jeli. Ako jedete brzo, prenatrpaćete se za 15 minuta. Ako jedete polako, posle 15 minuta shvatićete da vam je dovoljno, iako ste pojeli mnogo manje. Dobar recept za one koji su skloni prejedanju i gojaznosti. (Lj.S.)
Na trećoj seansi po redu, radila sam sa Ljubinkom proces oslobadjanja od traume. Dve najveće traume u mom životu bile su: smrt bliskih prijatelja u saobraćajnoj nesreći i smrt majke. Proces koji se odnosio na smrt prijatelja prošao je uspešno ali sam osećala da me je emotivno iscrpeo. Zato sam, predlog Ljubinka, da uradimo i proces vezan za smrt moje majke odbila. Osećala sam da su u ovom slučaju emocije mnogo
intenzivnije i nisam u tom trenutku bila spremna da prolazim kroz to. Narednih dana su mi stalno navirale misli o majci i iz mene isplivavale i posle 9 godina od njene smrti, teška tuga i bol. Jedne večeri, neposredno pred spavanje, pravo niotkuda, u mojim mislima se pojavilo pitanje – „Šta ti osećaš zbog smrti majke?“
Ovo je bilo praćeno serijom naleta dubokog disanja i osećajem da se solarna čakra otvara i širi. Kao na pokretnoj traci, naizmenično redjale su se emocije tuge, patnje i očaja. Taj osećaj OČAJA je bio najjači. Pitala sam se šta za mene taj očaj znači i shvatila da je to spoznaja da je tragičan događaj konačan i da se više ništa ne može učiniti i jedan očajnički vapaj u mojim mislima: „Zašto, zašto se to moralo dogoditi?“ Ostala sam zaprepašćena kada sam spoznala da se iza očaja krije MRŽNJA. Ta spoznaja me je porazila:
„Mrzim sebe,mrzim ljude mrzim ceo svet, sve stvoreno, biljke, životinje, sve što postoji. Mrzim sam Univerzum. Sve je crno, sve je besmisleno, meni se više ne živi u takvom svetu. Zašto nije sve lepo, zašto svi nisu zdravi, srećni, spokojni, zadovoljni, zašto ceo svet nije u harmoniji?“
I mogla sam da osetim lepotu tog stanja jer to je bio- Raj na Zemlji. U mislima sam i dalje plakala, kad odjednom čuh glas:“ Postoji tračak svetlosti.“ Šta je to? – upitah se. A onda čuh majčin glas – „NIJE SVE CRNO. VERUJ!“
Tako sam iz duboke tame svojih potisnutih osećanja konačno izašla na svetlost.
Kada sam Ljubinku sve ovo ispričala objasnio mi je da to možemo definisati kao SPONTANI PEAT PROCES koji sam ja vodila sama na sebi. Proces sam odradila na svoj način ali je krajnji cilj PEATA postignut: Prolazila sam kroz mrak, a na kraju izašla na svetlost. Svakako da se ovo ne bi odigralo da Proces već nije bio iniciran kroz moje iskustvo u oslobadjanju od traume vezane za smrt prijatelja kao i uvidom koji sam stekla zahvaljujući što smo sa Ljubinkom radili na tome da osvestim emocije tuge i radosti i dodjem do spoznaje da se ta dva suprotna pola međusobno približavaju, mešaju/prožimaju i na kraju spajaju, postajući JEDNO.
Ovo divno iskustvo, dalo mi je dodatni podsticaj da nastavim rad na PEAT – u, kako bih u krajnjoj liniji, vodila jedan mnogo kvalitetniji život od onoga koji vodim sada.
Danas mi se desila neka svađa i usled toga osećaj uznemirenja dok sam bila u šetnji gradom.Od svadje je bilo prošlo svega par minuta, kada sam odlučila da sednem na klupu u parku i da uradim univerzalni proces. Pošto sam bila uznemirena, razmišljala sam koja je to situacija u kojoj se ocećam mirno. A onda sam osetila toplotu sunca,čula cvtkut ptica i žubor vode i osetila sam da je mir TU-I SADA, realan i da ne treba da se prisećam drugih situacija već da se samo prepustim sadašnjem trenutku.I tako sam odradila proces osećajući u isto vreme i mir i nemir… i njihovo prožimanje koje je bilo „realnije“ (ne znam da li je to prava reč) jer su bili trenutno izazvani, „sveži,, a ne prizvani…dok se nisu stopili u Jedno.
Na jednoj od seansi dubokog PEAT-a pristupili smo rešavanju naizgled banalnog problema koji će međutim,
ispostavilo se, dopreti do najdubljih delova moje podsvesti. Taj problem bio je okidač za aktiviranje negativne reakcije u vidu osećanja tuge.
Tokom procesa, potisnuti sadržaji izranjali su iz nesvesnog u vidu misli i emocija. Osećanja poput samosažaljenja, besa i ranjivosti pratile su misli:
To nije u redu, Ja to ne zaslužujem…
A onda, iz mračnog carstva moje podsvesti u svom punom sjaju probilo se njeno veličanstvo – osećanje napuštenosti. Ono,pokazaće se kroz proces, nije marilo za nikakve tehnike kojima smo upregli svoje snage u borbi „protiv“ njega.
Naime, u jednoj tački procesa, trener je odlučio da iz PEAT DP2 procesa predjemo na Univerzalni proces. Ovo je poželjno jer za efekat može imati dublje razrešenje problema nego što bi se to postiglo DP2 metodom.
Međutim, ovde to nije bio slučaj. Univerzalni proces nije doneo očekivani rezultat.
Osećanje napuštenosti i dalje je stajalo stameno, tvrdoglavo, želeći da mi pokaže koliko je jako i tvrdokorno, odbijajući tako da se integriše u moje svesno biće.
Prešli smo, zatim, na tehniku Bazičnog PEAT-a.
U toku vodjenog procesa osetila sam napetost i otpor i nisam mogla da se prepustim instrukcijama trenera.
Umesto da jenjava, osećanje napuštenosti je još više jačalo i preplavilo me neprijatnim osećajem mučnine u stomaku.
Odjednom, u mislima čuh glas- Bože, zašto si me ostavio?
Ove misli su me potpuno zbunile i konačno izbacile iz procesa.
Proces smo prekinuli uz opasku trenera : „Eto, došli smo do još dublje napuštenosti. Sada te i Bog napustio“.
_Šta sad-_ pomislila sam.
Iznenada čuh Ljubinkov zapovedni
glas: „Zatvori oči. Reci mi šta je napuštenost“.
I dalje zbunjena, krenuh da prebirem po svojim mislima. Napuštenost, napuštenost… to je…nedostatak ljubavi – rekoh.
Trener: Reci mi šta nije napuštenost.
Ja: Nije napuštenost…kad te neko voli…
Trener: Šta je napuštenost…
Ja: Napuštenost je… kad sam sama…
Trener: Šta nije napuštenost…
Ja: Nije napuštenost kad si srećan…
Trener: Šta je napuštenost…
Ja: Napuštenost je… kad živiš bez smisla…
Trener: Šta nije napuštenost…
Ja: Nije napuštenost kad u svemu vidiš smisao…
Trener: Šta je napuštenost…
Ja: Napuštenost je… odvajanje od sebe…
Trener: Šta nije napuštenost…
Ja: Nije napuštenost… kad si blizu Bogu…
Trener: Šta je napuštenost…
Ja: Napuštenost je… kad si mali…
Trener: Šta nije napuštenost…
Ja: Nije napuštenost… kad se prostireš…
Trener: Šta je napuštenost…
Ja: Napuštenost je… kad se smanjuješ do,do dooo…
Trener: Ko se smanjuje?
Odgovaram : Ja.
Trener: Šta nije napuštenost…
Ja: Nije napuštenost… kad voliš sve…
Trener: Ko voli sve?
Odgovaram: „JA“.
A onda… Bljesak… Udah, izdah.. ,
Pa još jednom, Udaahh, izdaahh…
I opet… Udaahh… izdaahhh. ..
Trenutno i iznenadno širenje svesti…
Radost…
Suze…
Jasnoća…
Tišina…
Kao da čujem zvuk Ljubinkovog glasa ali sve je prigušeno, daleko…
Ne mogu da odgovorim.
Nema „ko“ da odgovori.
Ipak, u trenu, vraćam se… Čujem Ljubinkov glas: Šta sad osećaš?
Reci mi šta je
napuštenost?
Odgovaram, kroz suze: Ne osećam se više napušteno…
Ali on ne odustaje: Reci mi šta nije napuštenost?
Ja: Nije napuštenost… kad volim sebe.
Trener: Ko voli sebe?
Odgovaram : „JA“
Trener: Šta je napuštenost?
Ja: Nema je.. Ništa…
Trener: Ko vidi da je nema?
Odgovaram: „JA“.
Trener: Da li je to „JA“ isto na obe strane, na strani gde je napuštenost i na strani nije nije napuštenost?
Ja: Da, to je isto „JA“.
Trener: Ko si ti?
Odgovaram :“JA“.
Trener: Da li možeš da budeš napuštena od „JA“?
Sa osmehom, još uvek suznih očiju, odgovaram: Ne, ne mogu.
Ovo proživljeno duhovno iskustvo dovelo je ne samo do oslobođenja od emocionalnog problema već i do spiritualnog prosvetljenja.
Spoznaja da se ispod naslaga naših potisnutih misli, emocija i nesvesnih identiteta nalazi čista svest – „JA“ predstavlja duboko spiritualno iskustvo. Iako ovo nije trajno, već trenutno, privremeno prosvetljenje ono nam makar i na kratko, otvara duhovni uvid u stanje Nedualnosti ili Jednosti i inspiriše nas da nastavimo svoj duhovni rast i razvoj.
