Ramana Maharshi i Atma Vichara
Atma Vichara, samoispitivanje ili istraživanje Sopstva, centralna je praktična metoda nedualne filozofije Advaita Vedante, koju je u modernom dobu najjasnije formulisao Ramana Maharši. Njena suština deluje gotovo neverovatno jednostavno. Kada se u svesti pojavi misao, emocija ili neki drugi sadržaj, umesto da ga analiziramo, menjamo ili potiskujemo, postavljamo pitanje: „Kome se ovo pojavljuje?“ Odgovor dolazi prirodno: „Meni.“ Tada sledi ključno pitanje: „Ko sam ja?“
Suština tog pitanja nije u pronalaženju verbalnog odgovora. Ono služi da pažnju, koja je do tada bila usmerena prema objektima svesti – mislima, emocijama, telu i spoljašnjem svetu – okrene u suprotnom smeru, prema onome ko je svega toga svestan. Umesto da nastavimo da gledamo ono što se pojavljuje u svesti, pokušavamo da pažnju okrenemo prema samom sebi.
Jednostavniju duhovnu praksu teško je zamisliti. Ali upravo iza te jednostavnosti krije se ozbiljan problem.
Ko zapravo odgovara na pitanje „Ko sam ja?“
Ako čovek koji nikada nije imao neposredno iskustvo sebe bez identifikacija u Atma Vichari postavi sebi pitanje „Ko sam ja?“, najpošteniji odgovor koji bi mogao da da verovatno bi bio: „Ne znam.“ Naravno, Atma Vichara od njega ni ne traži verbalni odgovor. Pitanje treba da okrene njegovu pažnju prema unutra, prema onome ko pita. Ali upravo tu nastaje teškoća: kako da prepoznam ono prema čemu okrećem pažnju ako nikada nisam imao neposredno iskustvo sebe bez svih onih dodataka kojima sebe određujem?
Čovek, naravno, zna mnogo toga o sebi. Zna svoje ime, zanimanje, životnu istoriju, osobine, odnose, strahove i želje. Može reći da je otac, profesor, uspešan ili neuspešan čovek, da je nesiguran, uplašen ili samouveren. Ali sve su to sadržaji njegove svesti i identiteti koje je tokom života izgradio. On zna mnogo toga o sebi, a ipak može da ne zna ko je onaj kome se sve to pojavljuje.
Upravo zbog toga čovek može veoma dobro da poznaje i Advaitu, a da problem ostane isti. Može pročitati Ramanu Maharšija, Nisargadatu, Ekarta Tola i desetine drugih autora, razumeti ideju da nije svoje telo, misli i emocije i veoma ubedljivo drugima objašnjavati nedualnost. A ipak nikada ne mora neposredno prepoznati ono o čemu govori. Danas se to naročito vidi na društvenim mrežama, gde postoji prava poplava nedualne terminologije: govori se da nema osobe, da je sve Svest, da nema onoga koji deluje, da se sve samo događa. Ne možemo, naravno, iz nečije objave pouzdano zaključiti kakva je iskustva imao, ali ponekad način na koji neko objašnjava te pojmove vrlo jasno pokazuje razliku između razumevanja jednog učenja i neposrednog iskustva na koje to učenje ukazuje.
Mapa nije teritorija. Razumeti nešto nije isto što i doživeti to.
Tri stepena upoznavanja Advajte
Tradicionalno upoznavanje sa Advaitom upravo zato nije zamišljeno kao puko usvajanje filozofskog sistema. Pojednostavljeno, možemo govoriti o tri koraka. Prvi je slušanje učenja od gurua – ono što je nekada prvenstveno bilo slušanje danas je za većinu ljudi uglavnom čitanje knjiga i tekstova ili slušanje predavanja. Drugi korak je razumevanje: čovek razmišlja o onome što je čuo, ispituje to, povezuje i postepeno shvata šta mu učenje zapravo govori. Ali time put nije završen. Treći, presudni korak jeste neposredno duhovno iskustvo koje ono što je prethodno bilo saslušano i shvaćeno pretvara u nešto što čovek sada može da proveri u sopstvenom iskustvu.
Čini mi se da veliki broj savremenih tragalaca ostane upravo na drugom nivou. Pročitali su dovoljno da veoma dobro razumeju terminologiju i mogu smisleno govoriti o egu, prisutnosti, posmatraču, nedualnosti i čistoj svesti. Intelektualno su možda potpuno razumeli šta Ramana Maharši govori. Ali između „razumem šta Ramana govori“ i „znam to iz neposrednog iskustva“ postoji procep koji dodatna količina čitanja sama po sebi ne može da premosti.
Tu se pojavljuje jedna zanimljiva zamka: ego može vrlo uspešno da nauči Advaitu. Čovek koji je ranije mislio „ja sam ovo telo“, „ja sam uspešan“, „ja sam neuspešan“ ili „ja sam povređen“ sada može da kaže „ja sam čista svest“. Filozofija se promenila, ali postoji mogućnost da se osnovni obrazac nije promenio: i dalje imamo JA + nešto sa čime se identifikujem.
Ovde je važno napraviti razliku između toga i onoga što se događa tokom IPS-a. Kada u IPS-u čovek kaže „ja sam svest“, „ja sam praznina“, „ja sam svetlost“ ili „ja sam sve“, ja to ne tumačim kao prisećanje nečega što je pročitao u duhovnoj knjizi. Tokom procesa čovek ne razmišlja šta bi trebalo da odgovori niti pretražuje svoje filozofsko znanje. On prati ono što mu se upravo pojavljuje u svesti i to mi saopštava. Na početku su to najčešće obični lični identiteti – „ja sam nesigurna osoba“, „ja sam uplašena“, „ja sam takav i takav čovek“ – mada se mogu pojavljivati i misli, slike, emocije i drugi sadržaji. Kako proces ide dublje, mogu spontano početi da se pojavljuju sasvim drugačije, visoke identifikacije: „ja sam svest“, „ja sam praznina“, „ja sam svetlost“, „ja sam sve“. To se događa i ljudima koji se nikada nisu bavili Advaitom i nemaju naučen rečnik kojim bi takvo iskustvo trebalo opisivati.
Ta stanja ne smatram ni lažnim ni bezvrednim. Naprotiv, mogu biti veoma duboka. Ali IPS se ni tu ne mora završiti, jer još uvek postoji nešto što čovek doživljava kao ono što jeste. Proces može ići dalje, sve dok više nema potrebe da se iza „Ja“ doda bilo šta. Ne „ja sam svest“, ne „ja sam praznina“, ne „ja sam Sopstvo“. Ostaje samo Ja — ne kao naučena reč ili filozofska tvrdnja, nego kao neposredno iskustvo sebe bez identifikacije.
Atma Vichara ne traži pravi odgovor
Zato se treba vratiti Ramaninom pitanju „Ko sam ja?“ i jasno reći da ono nije zagonetka na koju treba pronaći pravi odgovor. Atma Vichara nije pokušaj da se dođe do tačne definicije Sopstva. Stvar je u okretanju sebi. Pitanje služi kao sredstvo kojim se pažnja, naviknuta da stalno ide prema objektima – prema svetu, telu, mislima, emocijama i senzacijama – okreće prema onome kome se svi ti objekti pojavljuju.
Ako se pojavi strah, pitanje „Kome se ovaj strah pojavljuje?“ vodi do jednostavnog „meni“. A sledeće pitanje, „Ko sam ja?“, nije poziv umu da odgovori: „Ja sam Atman“ ili „Ja sam čista svest“. To bi bio samo još jedan sadržaj svesti. Pitanje treba da učini nešto sasvim drugo: da pažnju okrene prema tom meni.
I upravo tu, po mom mišljenju, leži praktični problem Atma Vichare za čoveka bez prethodnog direktnog iskustva. Njemu možemo reći da okrene pažnju prema sebi, ali šta će on prepoznati kao sebe? Vrlo lako će ponovo pronaći neku misao, osećanje, sliku ili predstavu o sebi. Ne zato što je Atma Vichara pogrešna, nego zato što čovek još nema iskustvenu referencu za ono prema čemu je upućen da se okrene.
Kada jednom neposredno prepozna neidentifikovano Ja, situacija postaje sasvim drugačija. Tada „okreni se sebi“ više nije apstraktna duhovna instrukcija. Čovek zna – ne intelektualno, nego iskustveno – šta treba da prepozna.
Ali ni samo iskustvo ponekad nije dovoljno. Postoji još jedan problem koji sam nekoliko puta veoma jasno video u radu sa ljudima: čovek može doživeti ono što traži, a da ne prepozna šta je doživeo.
Hiljadu sati meditacije – i deset minuta do prepoznavanja
Jedan od najupečatljivijih primera bila je žena koja je tokom šest meseci meditirala približno šest sati svakog dana. Kada se sve sabere, govorimo o preko hiljadu sati meditacije. Mnogo kasnije radili smo IPS i za otprilike deset minuta stigla je do iskustva u kojem je odjednom prepoznala nešto veoma važno: „Ja sam već bila ovde.“
Tokom svojih dugih meditacija ona je već ulazila u to stanje. Ono joj nije bilo novo. Novo je bilo to što ga je sada prepoznala i dobila potvrdu šta je zapravo doživljavala. Taj primer mi je ostao posebno važan upravo zato što pokazuje koliko bi bilo pogrešno postaviti IPS i meditaciju kao konkurente i iz njega izvući zaključak: „Eto, IPS je za deset minuta uradio ono za šta meditacija nije uspela za hiljadu sati.“
Nedavno mi je ista žena rekla da je sada, prema sopstvenoj proceni, oko 80 odsto vremena u tom stanju. Odgovorio sam joj da to sasvim sigurno ne bih pripisao onih deset minuta IPS-a. IPS joj je možda pomogao da jasno prepozna ono što je ranije doživljavala, ali iza sposobnosti da danas toliko vremena provodi u tom stanju prvenstveno stoji njenih hiljadu sati meditacije. Jedno iskustvo joj je možda pomoglo da zna gde je, ali dugotrajna praksa je sasvim druga stvar: ona menja sposobnost da se u tom prostoru boravi.
Upravo zato ovaj primer za mene ne govori protiv meditacije nego veoma lepo pokazuje dve različite funkcije. Jedno je prepoznavanje, drugo je produbljivanje i stabilizovanje iskustva. Kratak proces može biti dovoljan za prvo; za drugo je sasvim razumno očekivati da vreme i praksa imaju ogromnu ulogu.
Kada tražimo nešto više od onoga što tražimo
Još jasnije sam problem prepoznavanja video kod druge žene. Od nekoliko stotina ljudi sa kojima sam radio IPS, ona je bila jedina koja mi je rekla da je isto ili veoma slično iskustvo već imala spontano, dok je čitala Ekarta Tola. Međutim, tada nije znala šta joj se dogodilo niti je bila sigurna da je to ono o čemu Tol govori.
Tokom IPS-a ponovo je došla do tog iskustva – i tada se dogodilo nešto gotovo paradoksalno. Ostajala je u njemu, ali se jasno videlo da nije zadovoljna. Tražila je dalje. Kao da govori: „Da, dobro, ovo je tu… ali mora postojati još nešto.“ Očekivala je nešto veće, dublje, spektakularnije, nešto što će konačno izgledati dovoljno veliko da zasluži naziv samospoznaje. I upravo zbog tog očekivanja bila je spremna da prođe pored onoga što je već pronašla.
To mi se čini kao jedna od velikih ironija duhovnog traganja. Godinama možemo čitati o Sopstvu i zamišljati da će susret sa njim biti kosmički događaj: eksplozija svetlosti, ogromno blaženstvo, nestanak sveta ili nešto toliko neobično da više nikada nećemo moći da posumnjamo šta nam se dogodilo. A neposredno iskustvo neidentifikovanog sebe je upravo suprotno od toga. To je najprirodnije, najjednostavnije, najrealističnije i najnemisterioznije iskustvo koje ljudsko biće može da ima. Ili kako je jedan zen učitelj rekao za prosvetljenje: „Ništa posebno.“
Iz perspektive iz koje ovo posmatram, nešto slično postoji pre nego što čovek uopšte izgradi složenu predstavu o sebi. Zdravo malo dete još nema razvijen čitav sistem „ja sam ovakav“, „ja sam onakav“, „ja vredim toliko“, „drugi misle o meni ovo“. Životinja takođe ne sedi i ne gradi filozofiju sopstvenog identiteta. Oni jednostavno jesu. Čovek, razvojem ega i sposobnosti samorefleksije, dobija ogromne mogućnosti, ali istovremeno gradi sloj identiteta kroz koji počinje da doživljava sebe.
Ipak, upravo tu postoji nešto izuzetno zanimljivo. Ono što na prvi pogled izgleda kao problem istovremeno nam daje mogućnost koju dete i životinja nemaju na isti način: čovek može svesno da prepozna neidentifikovano stanje upravo zato što poznaje iskustvo identifikacije. Može da vidi razliku. Može da primeti šta se događa kada se sve ono „ja sam ovo“ i „ja sam ono“ skloni i ostane jednostavno iskustvo postojanja. Ego nas je, u tom smislu, udaljio od neposrednosti – ali nam je istovremeno omogućio da povratak neposrednosti postane svestan.
Zato je sasvim moguće da čovek, kada konačno dođe do onoga što je godinama tražio, reaguje gotovo razočarano:
„Dobro… to sam samo ja. Gde je prosvetljenje?“
I tu se krije paradoks: upravo zato što je iskustvo toliko prirodno, možemo ga prevideti. Možemo nastaviti da tražimo nešto više, nešto mističnije i nešto „duhovnije“, dok je ono što smo tražili već prisutno.
Možemo, drugim rečima, nastaviti da tražimo Sopstvo – upravo iz Sopstva.
A gde je u svemu tome PEAT?
PEAT i Atma Vichara na prvi pogled kreću gotovo suprotnim pravcima. Ako se pojavi strah, Atma Vichara neće detaljno istraživati njegov sadržaj. Ona će pitati: „Kome se pojavljuje strah?“ PEAT, nasuprot tome, kaže: „Oseti strah.“ On ulazi upravo u sadržaj iskustva.
Tokom PEAT procesa čovek se suočava sa mislima, emocijama, slikama i telesnim senzacijama povezanim sa problemom. Proces ne pokušava da ih objasni niti da ih intelektualno analizira. Sadržaji se smenjuju, emocionalni naboj slabi, a u dubokom PEAT-u proces na kraju vodi do osnovnih polariteta koji uzrokuju i održavaju problem. Njihovom integracijom pojavljuje se stanje jednosti, a problem sa početka procesa gubi emocionalni naboj. Čovek može ponovo da se seti događaja ili situacije koja ga je ranije uznemiravala, ali više ne može da oseti nikakvu neprijatnu emociju.
Tu je cilj PEAT-a ostvaren. On nije napravljen da pita ko je taj kome se problem događa. Njegov zadatak je drugačiji: da radi sa sadržajem svesti i oslobodi problem naboja putem integracije njegovih polariteta.
Upravo zbog toga mi je zanimljivo poređenje sa Atma Vicharom. PEAT ide prema sadržaju koji nas uznemirava; Atma Vichara se od sadržaja okreće prema onome ko ga doživljava. Jedan pristup rešava ono što se pojavljuje u svesti, drugi pokušava da otkrije samog svedoka tog pojavljivanja.
IPS je strukturisan način da čovek dođe do neposrednog iskustva neidentifikovanog Ja – čiste svesti, koja je bila tu i pre nego što smo joj pridodali bilo kakvu predstavu o tome ko ili šta jesmo. Kada se to iskustvo jednom jasno i nedvosmisleno prepozna, Atma Vichara dobija sasvim drugo značenje: pitanje „Ko sam ja?“ više ne vodi u potragu za još jednim misaonim odgovorom, već postaje način da se pažnja vrati onome što je čovek već neposredno upoznao kroz sopstveno iskustvo.
